|
Vukašin
|
 |
« Odgovor #113 poslato: 18.05.2010. 19:14 » |
|
POD SKAKAVCEM Kuća pod Skakavcem, tamo na kraj sela
Bistra voda Sana, kraj nje ponosno teče
Petkovac, Svodna, Devetaci, tuj su va'je bila prela
Uspomene zovu, bilo zorom il' kad nečujno dođe veče
Sredelj - šuma gusta, ognjište mi čuva
Sa majdanskih strana, javljaju se Vitasovci
Na Brezicima visokim dušu odmaram
Pa pogledom pređem, tamo đe su Prusci
Japra voda, ljepotica mala - a velika!
Lješljani, ljepotom svojom plijene i mame
Potkozarje, Podgrmeč - srpska dika
Krajino moja, najljepši dan u tebi svane
A, u planini vrijeme k'o da je stalo
Tuj je blizu i Petkovačko jezero plavo
Pozdravljam rode, Pastirevo - Veliko i Malo
Zavičaju mili, moja vječna slavo! |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #112 poslato: 03.05.2010. 00:11 » |
|
ЖЕЂ ПОВРАТКА Прашњавим путем корачам полако
Враћа ме сијелу ђедовина рода –
Љетно ми сунце гнијезди се у трагу!
Још мало, и бићу на прагу
Да пољубим врата и зидове свете
Куће што ме матерински чека...
О, како сам жедан воде с' нашег врела
Мојих људи, сијела и прела...
Разум вапи смисла и радости
Вође се душа од мен' не раздваја
Господња љубав вође све нас спаја
Човјека, 'тицу и домаћег вука –
Вође смо под дугом наших славолука
Сједим под сунцем на камену бијелом
Њгова ме топлина цијели и грије
Још рукомдјечјом милујем цвијетак
Што пркосећ' жеги повио се није
У души човјековој завичај је цијели
На част сваком ко тако вели!
Крајино мила. Љепото над љепотама
Ђе гођ свијетом син ти ходио
Козари, Грмечу, Уни и Сани...
Вазда се враћ'о – Тебе походио |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #111 poslato: 03.05.2010. 00:08 » |
|
ЈЕДНА СЈЕТНА Одјекују пјесме старе
С' околних планина
Тамбурица звон се чује –
Шљивовице наша мученице
Ој крајишка љепа дјевојчице...
Де заиграј, де поведи...
Румен дика к'о јабука
А дјевојка дична вила –
Дер хајдуку наточ' вина...
Низ плава брда Крајине
Све роде одзвања и јечи
Још каде се припуца
Крв узаври –
У пјесмама јуначе се ријечи
Срца бију – зору снију
Све то славна Крајина гаји
Традицију, обичаје, прела
Игранке, косиоце и сијела
Пашњаке, стада, ливаде и врела
Ојкаче и тамбураше
Кршне моке и лијепе снаше
И сјећања на све наше
И љубави за све! |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #110 poslato: 03.05.2010. 00:00 » |
|
ТАМБУРИЦЕ МОЈА Тамбурице моја
Животна ми друго
Чудни ли су пути –
Пјесмом и свирком другујемо дуго
И још ћемо дуго
Само нек' је здравља
И лијепих цура
(Бог их дао и млада неђеља)
У част радости и весеља
Забависмо многа прела
Игранке и сеоска сијела
Опјевасмо силне згоде –
Да нам зора крајишка
Из срца не оде
Нек' се ори ојкача
Нек' јече те три жице
Пјесмо наша срцу мила –
Мила моја тамбурице
Стижу славе и зборови
(Петровдан, Илиндан, Пантелиндан...)
Под Козаром и Грмечом
Слављен нек' је сваки дан |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #109 poslato: 02.05.2010. 23:58 » |
|
ТУЂИНА Тешко је када човјек свој праг напусти
Када се буди у свијету бијелом
Кроз очи му срце проплаче –
Осјети да ту се никада не мере удомити!
Среће странце, среће туђе небо
Језик страни, стране рзговоре...
Са лица чита им гримасе –
Ниђе родне да зачује гласе
Роб на слободи у том новом дому
Сам, к'о да је на самоћу клету осуђен
Међ' четири зида, бијела, пуста –
С' киме да прозбори, а ријечи пуна уста!
Не зна да л' од муке да плаче ил' пјева
Да запјева колико га грло носи
Да га неко његов чује и да му се јави
Рођени, и ја сам вође, н'јесмо сами!
Крајини својој отуд' се враћа
Ђедовину мишљу обилази
Браћу и сестре грли –
За мртве и живе свијећу пали
Туђина и самоћа, клете су ствари
Да се ни душманину црном не пожели
А ђе човјеку, што није ни својом вољом дош'о –
Што селу свом' радо, са осмијехом би нама' пош'о! |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #108 poslato: 02.05.2010. 23:57 » |
|
СУДБИНА Једна мала са Грмеча, ој
Има очи кестењасте, јој јој јој
Док јој вјетар гнијезди се у коси
Ја је гледам – она се поноси
Душу моју радост обузима
Допашће се, знам и мојима
Грмечлијко, ти ћеш моја бити –
Презиме ми кроз живот носити
Крајишка мати и њу је родила
Судбина је младу к' мени водила
Диво честитога рода –
Крајишког, милог ми народа
Пред олтар у јесен ћемо стати
Читаво село на вјенчање звати
Нек' се ори пјесма прек' Козаре горе –
Судбина нас спаја, к'о обала море |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #107 poslato: 03.11.2009. 17:02 » |
|
BORO I BAJAN, JEDNA PRIČA (nastavak) Već je zora uveliko na prozor pokucala, dok je Boro i dalje sam sa svojim mislima sjedio.
Bila je to borba ogorčenosti, vjere, ljutnje... Da li je bilo i praštanja. Razmišljao je Boro.
Šta i kako dalje? Vjera nas naša pravoslavna uči praštanju. Svi smo mi ljudi...
''Jesmo li?!'', pitao je sebe glasno, a pogled mu je stao na ikoni njegove krsne slave.
Lomio se Boro sa pitanjima, na koje je sebi trebao da da odgovor.
''Praštanje... Da! Al' zaborav... Nikada!'' ''Dosta smo mi zaboravljali! I previše!''
Kretala se kolona Krajišnika prema Sani i sanskim varošicama. Kretala su braća Kozarčani svoj braći Grmečlijama.
Kao i u istoriji, toliko put do sad, braća su uvijek jedna drugoj u pomoć dolazila.
Grmilo je, i na Grmeču, i u Podgrmeču. Al' nije to bila grmljavina... To su braća Grmečlije pravile odstupnicu svojim porodicama...
...djeci, ženama, roditeljima.
Vidjela se na licima vojnika, ljutnja i srdžba... Zar opet treba da srpska nejač strada? Dokle više? Dokle?
I Boro je bio među tim vojnicima, zajedno sa svojim bajanom.
''Ijope' se cesta petrovačka ponavlja... Ijope' po narodu, po sirotinji, po nejači... Ijope'!'', izusti Boro.
Bajan ga je samo pogledao. Ništa nije morao da kaže. Njegov pogled je sve govorio. Razumio je svoga druga nerazdvojnog.
Stigavši u Sanu, bili su raspoređeni svaki na svojim položajima. Vladala je neizvjesnost.
Sa jedne strane Srbi Krajišnici, a sa druge strane srpski vjekovni dušmani, koje su Srbi čak i braćom zvali!
I ostala svjetska klika koja se dosad u više navrata otvoreno stavljala na stranu ubicama srpske nejači.
Narod krajiških sela spašavao je živu glavu. Stezalo se Bori srce gledajući svoje sunarodnjake kako se pate u ovom vihoru rata.
Stezlo mu se oko duše, a ma srce kao da mu je tažak kamen pritiskao. Rastao je u njemu bijes.
''Vamo udarite, protuve jedne! A, ne na goloruki narod'', odjeknule se Borine riječi šumom.
''Slušajte šta vam moj baja veli... Vamo! Vamo udarajte!'', nadoda bajan.
Čuli su se grlati glasovi ovih vojnika, djece i očeva istih ovakvih paćenika koji su svoje gole živote spašavali...
Razvila se borba. Čula se pucnjava svuda uokolo. Gorio je Grmeč!
Gorila su srpska sela Krajine... Promatrajući Krajinu krvavu u tom času, i vili krajiškoj srce bi se raspuklo od tuge...
Djeca njena borila su se hrabro. Duh predaka, tinjao je kao velika vatra u njihovim grudima.
Polagali su svoje živote na braniku otadžbine, a da nisu nu znali da ih je vrh te iste otadžbine, ostavio...
''Al' su navrli baja, a...'', začuo se bajan.
''Navrli, Boga mi, navrli...'' ''Al' i mi se nedamo, je l' tako bajane moj''.
''Tako je baja, ođe proći neće! Dok sam ja živ, nedam ni metra!''
''Samo ti glavu čuvaj, a ja ću ti leđa čuvati buraz, k'o vavje' dosad... Je l' dogovoreno?'', upita sa zabrinutim smješkom Boro.
''Ma, dok mi ti Boro, leđa čuvaš, more ih još stotinu da navali ođe...'', odgovara bajan.
Začu se prasak nedaleko od Bore i bajana. Od dima se ništa vidjelo nije. Muk i tišina, rekao bi čovjek.
Ali, nisu to bili muk i tišina, već od praska Boro zagluvi. Gledao je prema polođaju gdje se bajan nalazio. Nije ga vidio.
''Bajane!'' O, bajane!'', vikao je Boro. ''Javi se, bajane moj!''
Bajan se nije javljao. Nema odgovora. Bajan je ležao smrtno ranjen na svom položaju.
Boro je krenuo prema bajanu. Prilazeći njegovom položaju odjeknu još jedan prasak. Pade i Boro pored bajana.
Iako malo ošamućen, uspio je prići bajanu. Uzalud je Boro grlio i podizao svog druga. Nije progovorio.
Niz Borino lice krenule su dvije ogromne suze. ''Bajane moj, brate mili...'', grlio je Boro bajana i glasno jecao.''...brate mili!''
''A, ja sam ti trebao čuvati leđa, bajane moj... K'o i toliko puta do sad...''
Pronijela se vijest, povlačenje! Sanski Most je pao! Sana je pala! Grmeč je pao!
Ova je vijest teško pogodila sve vojnike na liniji. ''Kako pao?'', vikali su jedni ''Izdaja braćo!'', vikali su drugi...
Boro je i dalje grlio bajana i jecao nad njegovim beživotnim tijelom.
''E, ako se moramo povući, tebe bajane neću ostaviti ovim bezdušnim zvijerima...'', reče Boro.
''Makar i sam pogin'o ođe, nedam te brate moj!''
Prebacio je Boro bajana preko svojih leđa. Prolazio je šumoma i livadama.
Rizikujući i svoj život, nije dao da tijelo njegovog bajana ostane na Grmeču, da mu grob ostane neobilježen.
Nosio ga je Boro sve do obronaka njihove Kozare. ...do njihovog rodnog sela.
Sahranio je Boro svoga druga nerazdvojnog, brata svoga... Svoga bajana.
Plakao je Boro... Plakalo je selo... Plakala je Kozara... Još se jedna svijeća mladosti ugasila...
Ustao je Boro i pogasio cigaru. Prišao je ikoni njegove krsne slave. Prekrstio se, Bogu pomolio i svijeću voštanicu u ruke uzeo.
Nagrnuo je jaknu i krenuo put seoskog groblja.
A, svijeću koju je ponio, namijenio je svome bajanu, drugu svome nerazdvojnom...
Svih ovih godina, nije dao da uspomena na najboljeg druga prekrije prašina zaborava.
I dok je živ, to se desiti neće...
(kraj) |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #106 poslato: 02.11.2009. 20:27 » |
|
BORO I BAJAN, JEDNA PRIČA (nastavak) Osvanulo je jutro na osunčanim obroncima Kozare.
Čuo se cvkut razigranih 'tica... Šum šume, žubor potoka...
Pomislio bi čovjek, k'o i da nije rat kleti, da svuda mir vlada.
Boro je sjedio ispred kuće i sa ocem ispijao jutarnju kavicu.
''Da ponesem rakije? 'oćemo li po jednu sine, da nazdraviš sa ćaćom...'', upita otac.
'''oćemo ćaća, kako da ne nazdravim s' tobom'', odgovori Boro. ''Sjedi, ja ću donijeti, ko je kome ođe otac, ti meni il' ja tebi...'', reče i blago se osmijehnu.
Ispijali su otac i Boro po rakijicu, pričali o svemu i svačemu.
Oca je interesovalo, kakvo je stanje na liniji, viđa li koga iz sela. A, Boru...
Boru je interesovalo šta ima novo u selu, čuje li šta o njegovim drugovima, da li je sa familijom sve u redu...
Mati je počela da postavlja sto, da svi zajedno doručkuju, k'o nekada... Psovala je rakiju, smješkajući se, sina gladila svojim izmučenim seljačkim rukama.
''Je l' se čuvaš sine tamo?'', pitala je zabrinuta mati. ''Imaš li štogođ pojesti, n'jesi li majci gladan?'' ''Đe budeš, u planinama...'' ''Ajme majci tvojoj, je l' ti zima...''
''Da majka spremi priglavaka da poneseš, da se pri ruci nađu...'' ''Sad će majka'', i krenu da donese priglavke.
''Sjedi majo!'', reče Boro. ''Sjedi ođe sa nami...'' ''Sve je u redu, nemoj da se sekiraš ništa...'', reče to, ustade i poljubi je u čelo.
Gledao je Boru svoju mater. Gledao je tu ženu, izmučenu od seljačkog, gorštačkog života.
Planina ju je očvrsnula, kožu naborala, al' u njedrima se nalazila ona meka i dobra duša, kojoj ni planinska zima nije ništa mogla.
Gledao je Boro svoje roditelje. Gledao je svoje ognjište rodno. Gledao je, i očima i dušom...
Promatrajući svoju đedovinu, pogleda i prema šumi. Upravo sa te strane nailazio je bajan. Njegov bajan i drug nerazdvojni.
Mahao mu je bajan, k'o nekada kada su momci bili, pa se na igranke spremali.
Nasmiješi se i Boro. Te povika: ''Pa đe si ti bajane moj...'' ''Ajd' da po jednu popijemo!''
Prilazeći, odgovori bajan: ''Valja se! Što jes', jes', rakija se nikada ne odbija, a, đe još od moga baje...''
Sjedili su još neko vrijeme. Razgovarali. ...al' bližilo se vrijeme polaska.
''Bajane moj, 'oćemo li... Vrijeme je!''
''Vrijeme je bajane moj.'', rekavši to, pogleda prema vrhovima Kozare. ...koja je k'o zna koji put tužno svoju djecu ispraćala.
Pozdravivši se sa svojim roditeljima, okači Boru svoju pušku na rame, nakrivi kapu i pridruži se bajanu, koji ga je čekao kraj kapije.
Zagrlivši bajana, okrenuše se obojica, mahnuše rukama i zapjevaši ojkaču, krenuše stazama djetinjstva...
''Čuvaj ih Gospode Bože!'', reče otac, dok su mu se dvije suze kotrljale niz lice.
Majka ništa nije mogla od tuge da da prozbori, ko da joj knedla u grlu stajala, dok je suza suzu stizala.
Samo je tiho u sebi ponavljla: ''Sačuvaj ih Gospode mili, neka se živi i zdravi kući vrate...''
Stigavši u Novi Grad, zatekli su grad pun vojnika koji su odlazili na svoja odredišta.
''Mi ćemo ijope' pod Grmeč'', reče bajan. ''Pod Grmeč, pobro moj!'', odgovori bajan.
Orila se ojkača gradom, kod parka se i kolo kozaračko razvilo. Igrali su i pjevali! ...i sinovi i očevi!
Pronosila se pjesma u ovom kraju uvijek... Na vjenčanjima, krštenjima, slavama, pa i pred krvave bitke.
Takvi su Krajišnici... Sa pjesmom se rađaju, sa pjesmom žive, sa pjesmom i umiru...
(nastaviće se) |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #105 poslato: 31.10.2009. 18:51 » |
|
BORO I BAJAN, JEDNA PRIČA (nastavak) Noć... Tišina... I jedan čovjek u njoj.
Sam sa svojim mislima.
Ni otkucaji kazaljke zidnoga sata nisu ga mogli poremetiti.
Iako su se već nazirali prvi znaci nadolazeće zore, ni oni nisu mogli omesti Boru, da i dalje svojim mislima putuje po Krajini.
Nepregledna kolona vozila kretala se podno Klekovače put Oštrelja.
Činilo se izdaleka da je ta kolona jedna velika i bekrajna staza tuge... Krajine i njene djece, sokolova njenih.
Boro i bajan sjedili su jedan kraj drugog i dijeli cigaru k'o komad kruva.
''Još zeru pa stižemo na Oštrelj'', prekide tišinu bajan, ''Kakva li je to prije rata bila zračna banja i skijalište... Ma, pravi mali raj!''
''Znadem, bajane moj...'', odgovori Boro. ''Puni smo prirodnih ljepota, a, da toga n'jesmo ni svjesni...''
''Ne zna se đe je l'jepše, je l' to ođe na Oštrelju, na Šatoru, Grmeču, Manjači... ...il' na našoj Kozari...'', dade se Boro u opisivanje krajiških ljepota.
''A, tek rijeke naše...'', nadoveza se bajan, ''I to su pravi mali biseri...''
''Proklet bio i rat, i onaj koji nam ga nametnu...'', ote se bajanu.
Boro ga je samo njemo pogledao. Ništa nije rekao. Dijelili su isto mišljenje.
''Eno ga Petrovac u dolini...'', pokaza Boro rukom. ''I Grmeč u svoj svojoj veličini!''
Bajan je samo potvrdno klimao glavom.
''Jesam li ti ja, bajane, kaziva kako su tvoj i moj đed zajedno šarali Grmečom za vrijeme zimske ofanzive?''
''Taman prebrodili ofanzivu na Kozari, sačuvali živu glavu, dođoše na Grmeč, kad 'no ista pjesma...''
''K'o, ti i ja sade, buraz...'', reče bajan potapšavši Boru po ramenu. ''Sve mi je to đed pokojni kaziva...''
''Momci, evo nas, stižemo u Petrovac!'', javi se onaj brko sa kojim su bili u udoli.
''Ne znam doklen vi iđete, al' mi moramo u Sanu, pa na Manjaču.''
''Mi ćemo prema Novom!'', odgovori Boro. ''Kuda će te vi, preko Ključa il' kroz Grmeč na Lušci Palanku?''
''Kroz Grmeč druže!'', potvdi Boro.
''E, ondak nas ostavite u Palanci, pa ćemo mi preko Japre, svojima...'', reče Boro.
''Ako ne nađemo svoju brigadu, javićemo se našima u Novi, pa ćemo viđeti đe će nas bacati...''.
''Važi Boro, nema nam druge...'', odobravao je bajan.
Prolazila je kolona Krajišnika kroz Petrovac.
Polako se kretala prema Smoljani i Krnjoj Jeli... Preko Baraka probijala se kroz gustu grmečku šumu prema Korčanici.
Da! Prema poznatoj i junačkoj Korčanici, đe su oba đeda ovih gordih mladića, ratovali i boravili za vrijeme prošlog rata.
Odzvaljala je samo huka motora grmečkim stranama i uvalama, a šuma ni glasa da pusti.
...k'o da je i ona predosjećala da se nešto sprema.
''Još malo, i stižemo u Lušci Palanku...'', oglasi se brko.
''Evo je, bajane, Lušci Palanka!'', javi se Boro. ''Ovo je nekada sa našom Knežicom bila najveća pijaca...''
''Knežica pod Kozarom, Lušci Palanka pod Grmečom...''
''Jeste Boro! I sam sam dolazio 'vamo...'', odgovori bajan.
''Pa, mili moji momci, sretno vam bilo!'', pozdravi ih brko.
''Hvala rode!'', odgovoriše obojica, u isto vrijeme.
''I vama sretno bilo, ljudi!'', reče Boro. ''Valjda će sve na dobro izać'!'', nadoveza se bajan.
''Nadajmo se da 'oće, momci... Čuvajte se!'' ''I vi se čuvajte! Te svako dobro!'', otpozdravljala su dva nerazdvojna druga.
Krenuli su poznatim putevima prema Novom. Prolazili su poznata sela, zaseoke i staze.
Pratili tok Japre, sve do Sane. Tu odlučiše da će se prvo javiti svojima u Novi.
Stigli su u Novi, u predvečerje. Javili se svojima. I čekali raspored.
Svratiše i u jednu od novljanskih kafana. Bila je puna vojske, koja je, kao i oni stigla sa raznih strana.
Sjeli su i po piće dva popili.
'''oćemo li do sela bajane?'', upita Boro.
'''oćemo Boro brate, samo da čujemo đe će nas rasporediti'', odgovori bajan.
I nisu dugo čekali. Stigla je vijest, da se ide prema Sanskom Mostu.
''Ajmo Boro do sela! Sade znademo đe ćemo!'', reče bajan.
''Ajmo, bajane moj! Ko zna, kade ćemo ijope' do sela...'', odgovori Boro zamišljena pogleda.
Dok su riječi ojkače parale nebo, dva su druga krenula prema rodnoj Kozari.
(nastaviće se) |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Vukašin
|
|
« Odgovor #104 poslato: 31.10.2009. 01:55 » |
|
BORO I BAJAN, JEDNA PRIČA (nastavak) Tišinu u sobi remetila je samo jedna mala kazaljka, koja, kao da je neđe žurila.
Društvo joj je pravio Boro, svojim, ponekad i naglas izrečenim razmišljanjima.
Palio je cigaru i tonuo sve dublje u svoja sjećanja.
U ne tako davno prošlost... U ranu jesen... U Krajinu...
Već je sumrak počeo da prekriva bijeli dan kada su stigli do udole.
Zatekli su samo nekoliko vojnika, sumornih lica... Na svakom se od njih moglo vidjeti razočarenje... Ogromno razočarenje... Najveće!
Bili su to naši seljaci, gorštaci, koji su navikli na težak život i borbu.
Priš'o im je Boro i svojim gromoglasnim glasom rekao: ''Zdravo ljudi! Pomaže Bog!''
''Zdravo!'', oglasiše se ljudi uglas. ''Bog ti pomog'o!''
''Šta se ljudi ovo dešava?'', upita Boro, ''Sretosmo jednoga Krupljanina, koji nam reče da samo izdati, da su nam Kajinu prodali...''
''Gore u strani...'', poče Boro da objašnjava i rukom da pokazuje na pravac kojeg su došli bajan i on,
''...i granatiranje poče, izgleda da su njini naše linije probili, a našije' nema niđe...''
''Ne miriše ovo na dobro nikako!
''Nami je još jutros stigla naredba da se moramo povući...'', oglasi se jedan brko.
''Eno, i glavnina našije' se već povukla prema Petrovcu i Ključu, a vi ako 'oćete možete sa nama, doklen vam paše...''
''A, narod?'' ''Šta je sa narodom'', oglasi se bajan. ''Nećemo ga valjda prepustiti dušmanima, na milost i nemilost...''
''Narod se već povlači ispred vojske, a i vojnici što su sa ovije' terena, otišli su po svoje vamilije...''
''Pa, kako to da preko noći sve pa'ne, pa n'jesmo ni metka pošteno opalili, a predajemo im naša ognjišta k'o da misirače predajemo, a, ne đedovinu...'', upita ijope' bajan.
''A, šta da ti velim sinko...'', oglasi se brko. Bio je to čovjek, po izgledu, već u kasnim pedesetim godinama.
''Neka je glava na ramenu živa, i da su nam djeca i vamilije žive i zdrave, a, za ostalo...'' ''...pitaj der ove ozgo, ove naše glavonje, šta to od nas učinješe.''
Boro je sjedio sa strane, na jednom kamenu. Zamišljen... Nije znao šta da kaže više. Svakave su mu se misli po glavi vrzmale.
Nije mogao da vjeruje da je sve ovo istina. Nije mogao da prihvati to nikako. ...nije ni želio da prihvati!
''Šta ćemo Boro?'', prekide ga bajan u tom njegovom razmišljanju.
''Ne znam! Ne znam, bajane moj...'', odgovori Boro.
''N'jesam pametan šta da radimo. Narediše nam da se povlačimo. Đe? Šta? Kako? Kuda''
''Pa mi n'jesmo ni znali da je povlačenje u pitanju... Kol'ko je tek našije' drugova i saboraca koji i ne znaju da je povlačenje počelo...'', poče Boro sve ljuće da govori...
Obojica su sjedila i ništa više nisu govorila. A, šta se više i imalo kazati. Ostavljeni od glavešina, od političara...
Oni, vrijedni i pošteni ljudi, seljaci, gorštaci... Koji nikada nikome zla mislili nisu, svakoga k'o brata rođena dočekivali. Životu se radovali...
A, sad ovdje ostavljeni, k'o i da nisu ljudi.
''Ljudi, mi treba da krenemo! Naredba nam je tak'a!'', reče im brko prilazeći. ''Morete sa nami, ima mjesta...''
''Do vraga i naredba!'', osu Boro. ''Doklen ćemo mi seljaci, k'o blago da slušamo... ...i da slušamo!''
Bajan ga je netremice gledao.
''Ajmo bajane, nema nam druge...''
''Da makar i mi stignemo da naše vamilije obiđemo... Da vidimo, šta ćemo i kako ćemo...'', reče Boro.
Povorka se pripremala za polazak prema Grmeču.
(nastaviće se) |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
